Tajna Njihove Ogromne Energije! Zadnjih decenija naglo povećani broj videnja neobicnih oblika Ietelica na nebu širom planete ukazuje na mnoštvo različitih i zapanjujućih pogonskih metoda vanzemaljskih letelica, uključujuci naprednije letelice ‘visoke frekvencije’ koje nisu izrađene od teških metala. U novije su vreme viđene velike letelice koje se kreću velikom brzinom, a mogu iznjedriti manje brodove u obimnom broju te ih možemo nazvati ‘matičnim brodovima’

I dalje se postavljaju pitanja: ‘Kakav je njihov pogonski sistem i kako mogu prevaljivati tako velike udaljenosti?’ Na početku kažimo kako se čini da postoji više vrsta pogona za sve te različite svemirske letelice viđene na našem nebu. Decenijama već posmatramo najbliže delove svemira te smo uočili da u njemu ima mnogo oblika inteligentnog života tj. vanzemaljskih rasa koje su prevazišle ograničenja naše vlastite klasične fizike. Čini se da one mogu putovati vremenom i prostorom. Shodno tome, treba pretpostaviti da višestruke metode putovanja najverojatnije ne postoje. Unatoč tome, ukratko ćemo istražiti nekoliko energetskih sistema i drugih mogućih pogonskih tehnologija koje bi mogle koristiti vanzemaljske letelice i ono što zovemo ‘letelicama visoke frekvencije’ tj. one koje nisu ograničene na bilo koji lokalni sistem već funkcionišu tako da obuhvaćaju više spektara i oblasti inteligencije. Ipak, kada takve letelice uđu u ovaj vremensko-prostorni kontinuum, one, u našem svetu materije, funkcionišu u praktičnom smislu.

KRETANJE POMOĆU STALNOG PULSA

Knjiga Henokovi ključevi govori nam da se kretanje ‘kroz svetove naše domene fizičkog svemira odvija putem stalnoga pulsa koji koristi magnetske i elektro-magnetske polove energizirane pomoću mreže intenzivnog svetla’. U knjizi se nadalje navodi da se letelice kreću unutar jednog ‘sveobuhvatnog energetskog polja sastavljenog od višestrukih magnetskih, elektromagnetskih i magnetohidrodinamičkih domena stopljenih u stazi polja pomoću višestrukih denominacija polova’.
Drugim rečima, ovo je opis načina na koji se te letelice pokreću. One imaju sposobnost da se kreću brže od brzine naše standardne svetlosti, a istovremeno održavaju ono što bi neki inženjeri nazvali korištenjem ‘stalnoga pulsa’. Dakle, šta je tacno ‘stalni puis’ koji koristi magnetsku i elektromagnetsku energiju? Upoznajmo se najprije ukra­tko s konceptom ‘pulsne’ tehnologije. Najpoznatiji primer takve tehnologije je pogonski sistem voza Maglev koji se primenjuje u Japanu i Kini, a iskorištava pogonski sistem na bazi magnetskog pulsa. Toliko je delotvoran da ne samo da omogućuje velike brzine nego vozovima omogućuje da svladavaju uspone veće od 10 odsto!
Pulsni magneti indukuju reverzne struje u aluminijumskim pločama koje formiraju pružnu stazu. Indukovane struje stvaraju svoja vlastita magnetska polja koja se opiru magnetskim poljima voza. Uz pomoć optičkih senzora, polja odašilju puis upravo kada magneti prođu središnju tačku ploča i, posredstvom odbijanja, teraju voz napred. Tehnologija voza Maglev deluje s pulsnim elektricitetom tako da pogoni voz, smanjujući količinu potrebne snage. Dakle, čini se da pulsna energija proizvodi više snage u odnosu na sveukupni unos energije od kontinuirane energije. Iz tog razloga, pulsna se tehnologija takođe razviia za upotrebu u letelicama i za potvrdu određenih teorija. U novije vreme korištenje nuklearne puisne tehnologije razmatrano je i u Orionu, novom NASA-inom programu razvoja svemirskih letelica, u kojem se istražuju letovi na velike udaljenosti kojima bi nova generacija astronauta odlazila do lokalnih planeta u sledeće dve decenije.

U aeronautici se više pažnje poklanja podstrelaču pulsne plazme (IPP) koji se koristi za pogon letelica, gde luk električne struje može proizvesti brže i opetovane praskove impulsa. Time se stvara velika brzina, mnogo veća od termalne brzine hemijskih motora, te se kori­sti ‘elektromagnetsko ubrzanje raketnog goriva preko Lorencove sile. IPP su koristili Sovjeti u ranim svemirskim letovima, na primer u Zondu 2, lansiranom 1964., a korišten je i u prvim električnim porivačima koji su trebali biti postavljeni u svemirskom prostoru. Još uvek se koristi u današnjim letačkim eksperimentima u NASA-inoj svemirskoj letelici EO-1 iz Centra za sve­mirske letove Goddard

TEHNOLOGIJE BESPLATNE ENERGIJE I PERPETUUMA MOBILE

Lorencova sila je dobro poznata sila koju stvara interakcija magnetskog polja i električne struje. Iz toga sledi da se pulsna tehnologija može koristiti s elektromagnetskom energijom. Sada mnogi naučnici koji se bave ‘novom energijom’ i eksperimentišu kako bi razvili tehnologije ‘perpetuum mobile’ smatraju takvu elektromagnetsku energiju ključem ne samo za vanzemaljska putovanja nego i za tehnologije ‘besplatne energije’. Takozvane ‘perpetuum mobile’ naprave i one koje koriste ‘besplatnu energiju’ ne proizvode energiju nego pretvaraju postojeću, potencijalnu i iskoristivu energiju čiji je izvor za današnju nauku nepoznanica. Prema pronalazačima Thomasu Beardenu, Stephenu Patricku i njihovim kolegama, koji su u SAD-u prijavili svoj patent za svoj ‘Nepokretni elektromagnetski generator’ – NEG – američki Patent 6,362,718, odobren 26. marta, 2002., ova tehnologija je pravi korak napred ka takvim tehnologijama perpetuuma mobile i besplatne energije. U svom sažetom prikazu oni tvrde da njihov prototip elektromagnetskog generatora sadrži permanentni magnet i magnetsku jezgru, uključujući prvu i drugu magnet­sku putanju. Sastoji se od ulaznih zavojnica koje se izmenično pulsiraju kako bi u izlaznim zavojnicama nastali inducirani strujni pulsevi. Teranje električne struje kroz svaku od ulaznih zavojnica smanjuje nivo magnetskog toka permanentnog magneta unutar magnetske putanje oko koje je smeštena ulazna zavojnica. Prema dobivenim izveštajima, NEG ima radni koeficijent veći od jedan, ili funkcionalnost perpetuum mobile uređaja.
Prema britanskom fizičaru Duncanu Barkeru, NEG je sličan transformatoru i sastoji se od šuplje jezgre s permanentnim magnetom u sredini. Pogonske zavojnice na svakoj strani magneta menjaju tok napred i natrag između svake strane jezgre. Prihvatne zavojnice sa svake strane glavne zavojnice stvaraju napon od promenjivog magnetskog toka. Opterećenje se potom povezuje s izlazom prihvatnih zavojnica. Naprava iskorištava efekt geometrijske faze, ili Aharonov-Bohmov efekt, kojeg su 1959. godine otkrili Yakir Aharonov, David Bohm i saradnici, a dobro je poznat u kvantnoj mehanici i kvantnoj elektrodinamici. Aharonov-Bohmov efekt pokazuje nadmoć potencijala nad njihovim pridruženim poljima, i pokazuje da se efekti električnog polja mogu proizvesti od potencijala magnetskog vektora, A, čak i u odsutnosti magnetskog polja, B. Korištenjem visokopermeabilne jezgre, NEG razdvaja potencijal A i polje B, pri čemu je magnetsko polje, B, sadržano samo unutar visokopermeabilne jezgre. Tako potencijal vektora, A, ostaje izvan jezgre te se stvara električno polje koje utiče na elektrone u prihvatnim zavoj­nicama, i na taj se način stvara struja.
Premda mnogi pronalazači i istrazivači nastoje postići slične uslove za perpetuum mobile, dr. Pa­trick Bailey, koji je diplomirao na MIT-u a ranije bio voditelj projekata u Institutu za istraživanje električne struje (EPRI), upozorava promatrače koji nisu naučno potkovani da budu vrlo oprezni. Dr. Bailey tvrdi da nije preterano teško izvesti neku jednostavniju demonstraciju korištenjem krive opreme i podastreti napravu koja stvara ‘više izlazne nego ulazne energije’. Tokom poslednjih 25 godina, dr. Bailey je ispitao i zabeležio, s jednim od autora (dr J. J.), preko 150 tehnologija energetskih sistema za koje se tvrdilo da imaju učinak procesa ‘per­petuuma mobile’ ili ‘nove energije’. Dr. Bailey ističe, posle opsežnih istraživanja, da se prava voltaža, struja, snaga i energija mereni u takvim uređajima mogu utvrditi jedino visokofrekvencijskim osciloskopom. On napominje da ljudi, u većini slučajeva, mere visokofrekvencijski pulsni izlaz jednosmerne struje ili brzo pulsirajuće talasne oblike struje, a kada ih mere pomoću izmeničnih merača baždarenih na sinusni talas od 0,707 RMS-a (kvadratna srednja vrednost) tada mogu dobiti vrlo netačne rezultate.
Prema tome, testiranjem tehnologije samo putem meraća naizmenične struje (poput starog VTMA- tj. volt-metra s vakuumskim cevima) ne može se izmeriti ono što se doista dogada. U stvari, s jednostavnim rasporedom otpornika, kondenzatora i induktora, takav uređaj često može pokazivati krive rezultate merenja učinka perpetuuma mobile zato što ta metoda merenja zanemaruje fazni ugao talasnog oblika od struje do napona. Precizno merenje zahteva da se napon u odnosu na vreme digitalno pohrani (preko mnogih tačaka podataka po ciklusu) te da se struja u odnosu na vre­me pohrani na sličan način, a snaga bi se tada trebala izračunati digitalno, tačku po tačku. Tako bi se srednje vredno­st i ulazne snage i izlazne snage mogle odrediti na temelju tih podataka u bilo kojem ciklusu koji nas zanima. Time bi se dobio pravi odnos snage izlaza i ulaza.

UREĐAJI ELEKTROMAGNETSKE ENERGIJE

Uprkos svemu, razvijaju se mnoge uspešne tehnologije, a izuzetno je zanimljiv izum kojeg je osmislio Kohei Minato u Tokiju. On je vlasnik dva američka patenta, od kojih se jedan odnosi na ‘Napravu za magnetsku rotaciju’ (američki Patent 4,751,486, Klasa 335/2-72, odobren 14. juna, 1998.). Minatov uređaj nalikuje točku te ima rotirajuću osovinu s brojnim permanentnim magnetima raspoređenim oko nje, od kojih su neki nakošeni, a neki nisu. Minato ih naginje duž pravca rotacije tako da oni s istim magnetskim polom budu okrenuti prema van, a svaki od permanentnih magneta ukoso je postavljen u odnosu na radijalnu liniju smera rotora. Premda Minato ne tvrdi da je dobio ‘besplatnu energiju’, čini se da je ipak uspeo pretvoriti energiju iz nekog nepoznatog izvora i proizvesti veću izlaznu energiju od ulazne. Prema izveštajima, izmereno je da Minatov elektromagnet­ski motor ima izlazno-ulazni odnos od 4,3:1, gde se uz samo 34 početna vata stvara 500 vata snage. U drugim testovima, izveštaji pokazuju 300 vata izlaza uz 16 vata ulaza.
Opazili smo, budući da Minato koristi elektromagnete, da je za njihovo punjenje nabojem potrebna vrlo mala količina elektriciteta, a jednom kada počnu funkcionisati, ‘raspored magneta’ daje dovoljno energije za okretanje točka, te se njegovim okretanjem proizvodi energija i ujedno stvara više izlazne negoli ulazne energije. Za savremenu je tehnologiju jednako važno to što njegov uredaj stva­ra malo ili nimalo topline, a ne stvara se niti zvuk – jedino dolazi do okretanja točka. Sumnjičavci upozoravaju da ener­gija Minatovog uređaja nije dobivena od permanentnih magneta već od magneta nabijenih elektricitetom (elektromagneta). No, to je ipak fascinantna tehnologija, mada se koristi sarno za ventilatore u rashladnim sistemima, što je dosad uspeo postići. Trenutno se radi na brojnim drugim elektromagnetskim projektima. U e-knjizi pod nazivom Praktični vodič za uređaje besplatne energije (A Practical Guide to Free Energy Devices) izneti su možda i najjasniji nacrti odredenih zamisli i naprava. Istraživači su izvestili da su uspeli replicirati neke od tih nacrta, uz vrlo pozitivne rezultate.
Pronalazač John Bales osmislio je neobičan razmeštaj statora i rotora. Nje­gov američki Patent 6,552,460, nazvan ‘Elektromehanička mašina bez četkica’ (odobren 22. aprila 2003.), ima i jedne i druge elemente: i statora i rotora. Stator ima barem jedan niz od četiri elektromagnetska člana toroidnog (prstenastog) oblika smeštenih duz luka, na unapred utvrđenoj međusobnoj udaljenosti. Svaki od članova ima utor, a element rotora uključuje disk podešen tako da može proći kroz utore. Disk sadrži mnoštvo članova permanentnih magneta razmeštenih jedan uz drugoga oko obodnice, raspoređenih tako da imaju naizmenične polaritete (sever-jug). Ovi članovi permanentnih magneta takve su veličine i tako razmešteni da, unutar dužine luka statora, odnos članova statora naspram članova permanentnog magneta iznosi otprilike četiri naprama šest. Elektro-magnetski članovi pune se energijom u četiri faze, uz simetrični potisak i povlačenje, kako bi se stvorio visoki zakretni moment.
Zašto se svi ti naučnici zanimaju za elektromagnetske uredaje za proizvodnju energije? Prvo, još uvek ne znamo dovoljno o pravom izvoru elektromagnetskih polja, no čini se da postoji neka ‘sila’ koja može pokretati objekte samom interakcijom s magnetskim poljem, a istovremeno može stvarati električno polje. Naravno, električna struja stvara magnetsko polje, a elektricitet i magnetizam se smatraju združeni s istom silom ili talasnim poljem te su neprestano, na neki način, povezani. U permanentnim magnetima po­stoji ne samo magnetsko polje nego i električna struja. Međutim, postavlja se pitanje: ‘Je li to polje unutar magne­ta ili izvan njega, u okolnom ‘energetskom toku’ ili u kvantnom polju oko magneta?
Magnetska se polja uvek kreću ili rotiraju i uopšteno se smatraju bezopasnim te da ne zagađuju okolinu; teoretski bi ih moglo biti u svakom delu svemira. Ovi motori koriste određeni razmeštaj konfiguracija u odnosu na sever i/ili na jug, čime se nastoji postići, uz kretanje točka ili električne struje, učinak perpetuuma mobile (iako se ponekad kori­sti vrlo maleni deo snage sekundarnog kruga kako bi se energiziralo primarno polje). Uvereni smo da su civilizacije koje su u stanju putovati svemirom uspele ovladati takvom tehnologijom i da mogu kontinuirano putovati svemi­rom. Ovladavanje torn energijom rotirajućih talasnih polja znači da tada ne bi bilo potrebe za dodatnim uobičajenim izvorima energije, kao što su nuklearna postrojenja, dobivanje energije fisijom ili putem sunčanih kolektora. I dok Balesov uređaj radi s naizmeničnim polaritetima (sever-jug), John Bedini je zauzeo drukčiji pristup sa svojim uređajem. Bedini je blisko surađivao s Tomom Beardenom i vlasnik je američkog Patenta 6,392,370 (odobrenog 21. maj 2002.), pod na­zivom ‘Uređaj i metoda generatora povratne elektromotorne sile pomoću per­manentnog elektromagnetskog motora’. Ovaj uređaj ima rotor s magnetima istog polariteta, plus ulazne i izlazne zavojnice načinjene tako da je svaka šipka omotana provodnim materijalom kao što je npr. bakrena žica.
Jedna od najnovijih inačica njegovog motora/generatora je 10-polni uređaj kod kojeg je rotor s permanentnim magne­tima umetnut u središte motora, a paralelni primarni i sekundarni namotaji na zavojnicama smešteni su na vanjskoj strani motora. Magneti rotora su u protufaznom odno­su s delovima magnetiziranih polova unutarnjih zavojnica. Ovaj izum deluje kroz proces premeravanja; to jest, polje toka kojeg stvaraju zavojnice osipa se zbog obrtanja magnetskog polja u delovima s namagnetiziranim polovima, čime se omogućuje hvatanje dostupne energije povratnog elektromagnetskog pulsa (EMP).
Bedini je takođe radio s ‘Hamelovim spinerom’ kojeg je izvorno osmislio David Hamel. Daljnji razvoj tog uređaja vidljiv je u oglednom formatu, kojeg je nedavno pokazao americki istraživac George Green. Uređaj stvara ono što se naziva ‘magnetskim sklopom’ , koji nastaje tako da veći prsten sastavljen od severnopolnih magneta dolazi u interakciju s unutarnjim prstenom koji tako­đe sadrži strogo severnopolne magnete manjega broja. U prikazu Georgea Greena (kojeg možete pogledati gore u video prilozima o ovoj temi), unutarnji objekt spremno se vrti kada se postavi unutar većeg prstena, stvarajući neku vrstu magnetskog neprekidnog kretanja. Prostor izmedu dva prstena Green naziva ‘vrtlogom energije’. To je potvrdio i Jan Merta, češki inženjer koji je ranije radio za državnu upravu za energetiku u Kanadi.

PULSNABRZINA I
ELEKTRO-RADIJANTNI IMPULSI

Jedan drugi istraživač smatra da tajna besplatne energije ne leži u geometriji magnetskih ili naponskih pulseva nego u brzini pulsa. Dr. Peter Lindemann tvrdi u svojoj knjizi Tajne besplatne energije i hladni elektricitet (Free Energy Secrets of Cold Electricity) da kada se ispravno izvrše visokonaponski događaji iskrenja, oni rezultiraju u ogromnom dobitku čiste snage u električnom sistemu. Osnovnu referencu koju iznosi je navod dr. Nikole Tesle iz njegovog američkog Patenta 787,412, ‘Umeće prenošenja električne energije kroz prirodna sredstva’ (odobren 18. aprila 1905.). U opisu patenta, na drugoj stranici, u rečima 122-130, Tesla kaže: ‘Ustanovio sam da se na ovaj način praktično može proizvesti električni tok hiljade puta veći od početnog – to jest, onaj koji je narinut na sekundarni od strane primarnog A – i tako sam dosegnuo aktivnosti ili stope toka električne energije u E’, C, E delovima sistema koje se mere desecima hiljada konjskih snaga’. To bi doista bila ‘besplatna energija’! Dr. Lindemann veruje da je uspeo kopirati neke tehnološke postupke ‘Teslinog transformatora’ koristeci visokofrekvencijski, visokonaponski puls kako bi došlo do ‘elektro-radijantnog događaja’. Ovo se zbiva kada se jednosmerna struja isprazni preko iskrišta i naglo prekine pre nastupa bilo kakvog obrta­nja struje. On takođe tvrdi da su takvi elektro-radijantni impulsi, koji su kraći od 100 mikrosekundi, potpuno sigurni pri rukovanju te da neće uzrokovati električni šok ili povredu. Osim toga, elektro-radijantni impulsi kraći od 100 nanosekundi su hladni i lako izazivaju foto-efekte u vakuumskim kuglama. Nekoliko drugih istraživača navode da su uspeli replicirati metodu, te se očekuju daljnja istraživanja.
Još se jedan zanimljiv učinak može proizvesti kada se brzi električni impulsi prenose okolo a zatim natrag, preko permanentnog magneta! Takvih eksperimenata ne nalazimo u dostupnoj nam literaturi. U stvari, jedino poznato spominjanje takvog uređaja je ‘Magnetstromapparat’ kojeg je izradio Hans Coler za nemačke vlasti tokom Drugog svetskog rata, kao što je navedeno u Konačnom izveštaju pododbora za procenu ciljeva britanske obaveštajne sluzbe br. 1043, s kojeg je sada skinuta oznaka tajnosti. Ništa od toga nije nam novo! Jednu od prvih tehnologija koje su pokazivale ovu pluralnost permanentnih magneta ili ma­gnetskih šipki postavljenih na jednoliko razmeštene razmake pokriva američki Patent 4,025,807, pod nazivom ‘Elektro-magnetski motor’ odobren 24. maja 1977., u vlasnistvu Leonarda W. Clovera. Njegov izum uključuje rotor s pluralnošću permanentnih magneta na svojoj obodnici, dok stator tesno okružuje rotor, a takođe i pluralno posredujuće permanentne magnete i elektromagnete postavljene tako da ulaze u interakciju s magnetima rotora. Clover tvrdi da elektro-magneti takođe trebaju biti postavljeni u prikladnim ugaonim razmacima u odnosu na stator, razlikujući se od ugaonih razmaka magneta rotora, tako da će, bez obzira na trenutačni raspored rotora (kada je motor ‘uključen’), jedan ili više elektromagneta biti energiziran te će potaknuti rotaciju. Većina tih tehnologija funkcioniše na principu prisutnosti statora i rotora. Razlog: temelj glavnine istraživanja zasniva se na pretpostavci da je nužno postojanje nepokretnog magneta i rotora koji se okrece. Ipak, ovu pretpostavku neki pobijaju, kao što je učinio Michael Faraday a kasnije i Bruce DePalma, koji su uočili da se najvažnije polje ne nalazi unutar magneta već unutar okolnog prostora.
Međutim, ako želimo rekonstruisati viziju proroka Ezekijela i prizora gde je vidio ‘jedan točak u drugome’, morali bismo imati dva predmeta s polu-pa-ralelnim ili paralelnim magnetima, od kojih oba imaju sposobnost rotiranja. Tehnički, umesto statora i rotora, delotvorni točak unutar točka zahteva barem dva rotora, koji bi bili prikladniji za iskorištavanje okružujućih polja. Najbliža zamisao s višestrukim pokretnim točkovima koji rade uz elekromagnetizam u ‘paralelnoj fazi’ u svrhu proizvodnje energije je ‘projektna funkcija’, koja dolazi od doslovne ‘vizije’ koju je u detinjstvu imao britanski pronalazač John Searl. Rezultat toga je njegov ‘generator Searlovog efekta’ (SEG). Searlov prototip generatora sastoji se od ne samo dva nego tri (!) koncentrična pr­stena (trenutno fiksiranih za podnožje), gde je svaki prsten sastavljen od četiri različita materijala. Svaki je prsten okružen valjcima i zavojnicama kako bi se, njihovim okretanjem, pojačavala energija. Searl pokušava stvoriti ne samo običnu tehnologiju za proizvodnju energije već i funkcionalni leteći tanjir, za kojeg tvrdi da je zapravo vozilo koje deluje na principu obrnute gravitacije. Nadamo se da će nas svi ti izumi dovesti do praga ne samo svemirskog putovanja nego i pravog ‘stroja koji stvara besplatnu energiju’. Zanimljivo je da su neki, poput Džona Searla i Nikole Tesle, došli do svojih izuma u živopisnim vizijama. Da li nam to neka civilizacija negde u svemiru ili još dalje pokušava pomoći da napustimo svemirski brod Zemlju i zaputimo se u šira prostranstva? Odgovarajuća naučna otkrića sada bi nam mogla pomoći da rešimo mnoge probleme s kojima smo suočeni te bi nas mogla odvesti u istinski XXI. vek.

MAGNETNA HIDRODINAMIKA

U mnogim od ovih različto ustrojenih testova korišteni su permanentni magneti; ali napredno elektromagnetsko vozilo može koristiti sličnu metodu tako da se jednostavno uzme neka određena legura ili energizirana plazma, čime bi se čitava struktura učinila magnetskom, uz naizmenična polja koja bi stvarala elektromagnetsku silu. Ovo nije nimalo preterano jer, zajedno s usavršavanjem tehnologije elektromagnetizma takođe ima zanimljivih pomaka, naročito u Rusiji, u istraživanju magnetohidrodinamike (MHD). Značenje je vidljivo iz same te reči, gde ‘magneto’ označava magnetsko polje, a ‘hidro’ tečnost (npr. vodu, tekući metal ili plazmu) u dinamičkom gibanju. Jednostavnije rečeno, magnetska polja izazivaju struje u gibajućoj provodnoj tečnosti. Smatra se da ovo delovanje stoji iza gibanja Zemljine unutarnje jezgre, a takođe može biti razlogom da Sunce povremeno izbacuje masivne količine energije. Godine 2005. raširile su se glasine da su tri vodeća francuska fizičara, doktori Jean- Pierre Petit, Claude Poher i Mau­rice Viton konstruirali ‘Petit-Vitonov magnetohidrodinamički motor’ posluživši se kombinacijom elektromagnetske i nuklearne energije. Takođe su iznesene tvrdnje da su bili u stanju proizvesti preko 1000 miliona vata energije i obuzdati udarne talase kako svemirska letelica ne bi usporila u dodiru s našom atmosferom. Premda nismo mogli pronaći nedvosmislene dokaze koji bi potkrepili tu tvrdnju, ipak se slažemo da bi magnetohidrodinamika mogla biti ključ za pogonski izvor svemirske letelice.
Fizika plazme takođe grabi velikim koracima napred, a goriva poput plazme postaju izdašnija, uz male ili nikakve nusproizvode ugljenika. Do pretvaranja plazme u plin, na primer, može doći s dve elektrode i pulsnim pražnjenjem u ‘plazmatskom luku’. Važnost MHD-a potvrdio je i dokument s kojeg je skinuta oznaka tajnosti, objavljen na temelju američkog Zakona o slobodnom protoku informacija, u vezi letelice koja je viđena iznad brazilskog vazdzšnog prostora. Pre mnogo godina u Brazilu smo mo­gli pročitati izveštaj u kojem je iznesena pretpostavka da je pogonski sistem jedne pronađene letelice možda imao izvor energije na bazi MHD-a. Fizičar Robert Bob Lazar navodno je napisao svoju tezu o magnetohidrodinamici. Slagali se mi ili ne slagali s Lazarovim tvrdnjama u vezi upotrebe elementa 115 kao izvora energije, ima i drugih vrlo za­nimljivih informacija koje je objelodanio a koje se uklapaju u stvaranje uverljivog sistema ‘pod kontrolom gravitacije’. No, 2004. godine naučnici u Americi i Rusiji nakratko su proizveli element 115 koji se kasnije, raspadanjem, pretvorio u element 113. U stvari, superteški ele­ment 115 nazvan je ununpentij (Uup). Takođe je zanimljivo da u svojim raspravama Lazar ističe kako letelica ne samo da mora imati pogonski sistem na bazi obnovijive energije već mora biti u stanju ovladati Zemljinim gravitacijonim poljem. Lazar razmatra, kao što je navedeno i u tekstu Henokovih ključeva, dva oblika gravitacije: ‘gravitacije A’ i ‘gravitacije B’. U Ključevima… se ova ‘gravitacija’ razlikuje od ‘Gravitacije’. On tvrdi da ‘gravitacija A’ jest ‘gravitacija’ koja masu drži na okupu; u fizici se ona naziva ‘snažnom nuklearnom silom’ To se koristi za izobličenje vremena-prostora kod međuzvezadnih putovanja. Uobičajeno ‘gravitacijsko’ polje (‘gravitacija B’) je ono što postoji na zvezdanmj i planetarnom nivou te je ono što većina ljudi poznaje u smislu uslova koji nam omogućuju da hodamo po zemlji. Lazar tvrdi da je tehnologija vanzemaljskih letelica koje ie promatrao kada je otišao u ‘Podrucje S4 unutar Područja 51’, koristila tri velika pojačivača gra­vitacije, od kojih se svaki mogao samostalno postaviti. On tvrdi da je letelica na kojoj je on radio koristila jedan ge­nerator gravitacije kako bi se podigla s tla, ali, čim se našla u lebdećem stanju u vazduhu, osobe koje su se nalazile unutra mogle su zanjihati dva preostala genera­tora energije ispred njih kako bi stvorili distorzijsko polje.
Kada se aktivira jedan pojačivac to se naziva ‘omikronskom konifuracijom’, a kada funkcionišu sva tri zajedno zovu se ‘delta kontiguracija’ koja se koristi za putovanje u udaljene delove svemira. Letelica tada ne ‘prkosi’ gravitaciji nego stvara svoje vlastito polje gravita­cije i putuje unutar tog polja, sledeći izobličenje koje je stvorila. Henokovi ključevi nam kazuju da dolaskom ovamo ‘letelice mogu stvarati vlastite koridore energije kako bi se pojavile na površini Zemlje’ Ključevi nam takođe govore da letelice ne ‘putuju’ između planeta nego se kreću unutar sveprožimajućeg energetskog polja.
Nadalje, Lazar ističe da su ti brodovi nečujni, iako su drugi izvestili o čudnim zvukovima visoke ili niske frekvencije koje su čuli prilikom svojih ‘vanze-maljskih kontakata’, što se pak može povezati s izvorom energije koje leteli­ce koriste. Lazar takođe objašnjava da blešteća aureola oko tih svemirskih letelica nastaje zbog njihovog pogonskog izvora velikih količina energije koja izaziva zapaljenje vodonika i kisika u našoj atmosferi, jer kada molekulama plina dovedete dovoljno energije one emitiraju fotone – svetlost.

MORE NETAKNUTE ENERGIJE

Prema fizičaru Tomu Beardenu: ‘Svaki naboj u svemiru je već pravi negativni otpornik najčišće i krajnje vrste, a tako­đe se može prikazati u eksperimentima’. Time dolazimo do našeg sledećeg mogućeg izvora energije: energije nulte tačke (ENT). Planck i Nernst (1916.) definisali su vakuumsko polje kao hf/2, što nam govori da je prosečni mini­mum energije polovina ‘h’ (Plankove konstante) pomnoženog s ‘f’ (frekvencija). Međutim, ENT bi se jasnije mogao definisati kao vibracijska energija koju molekule zadržavaju čak i na temperaturama apsolutne nule. Fizičari okrenuti proučavanju nove energije koji istražuju energiju nulte tačke govore nam da ta energija postoji u svakom deliću prostora, što je na neki način povezano s činjenicom da je vrlo teško postići temperaturu apsolutne nule. Zapravo, ENT je tipično vibracijska energija koju mo­lekule zadržavaju čak i na temperaturi apsolutne nule, gde se čini da kretanje nikada ne nestaje u potpunosti. Dakle, ENT teoretski postoji kao skriveno more energije. To može biti izravno povezano s elektromagnetizmom, ili je slučaj jednostavno takav da svaki atom u prostoru ima golemo polje energije iza sebe. Imamo tako i čuveni Casimirov efekt i Plankov spektar crnoga tela, a obe te pojave upućuju na to da ENT postoji.
Još je važnije što nova otkrića u području kvantne mehanike pokazuju da su talasna polja ili tokovi možda više nalik mreškanju u stanju univerzalnog, sveprožimajućeg polja. Ovo se podudara s istraživanjem pronalazača dr. T Henryja Moraya, koji je nekoliko dana tokom 1930-ih navodno pokazivao američkim medijima samostojni uređaj koji koristi ‘besplatnu energiju’ i koji je naposletku objavio knjigu ‘More energije u kojem Zemlja pluta’ – The Sea of Energy in Which the Earth Floats.
Izraz ENT prvi je put u popularnoj literaturi upotrebljen u knjizi Henokovi ključevi pre više od 30 godina. Opisivao je neobične funkcionalne aspekte graničnih uslova i način na koji se neki oblici života prilagođavaju kvantnim promenama.Onde stoji: ‘Sekundarni sistemi fizički stvorenih stvari moraju prepoznati univerzalnu nultu tačku kao izvorište galaktičke materije na isti način na koji dete prepoznaje pupčanu vrpcu u utrobi svoje majke koje je on izdanak’
Štaviše, fizičari poput Richarda Feynmana i Johna Wheelera navodno su proračunali da bi količina takve ENT ili torzijske ener­gije sadržana u jednom manjem predmetu kao što je šolja za kavu ili svetlosna sijalica bila dovoljna da okeane pretvori u paru, kada bi se do nje dakako, uspelo doći. Čini se, dakle, da živimo u moru neiskorištene energije. Još je bitnije da se ta ener­gija, po svemu sudeći, ne može iscrpiti jer se samo možda pretvara iz jednog oblika u drugi i natrag. Energija se u tom slučaju nikada ne rasipa niti troši. Pre mnogo godina, NASA-in inženjer Josef Blumrieh, rodom Austrijanac, koji je radio na usavršavanju rakete Saturn V izneo je pretpostavku da bi Ezekijelovo iskustvo s Jahvinim kolima moglo biti opis visokofrekvencijske letelice koja je odnela Ezekiela do novih sfera iskustva, što je izložio u knjizi Ezekielovi svemirski brodovi (The Spaceships of Ezekiel; 1974.).

PONOVNO BUĐENJE ČOVEČANSTVA

Očigledno je da se moramo pripremiti za mnogo širu sliku stvarnosti i šire uvide koji se pred nama otvaraju. Bilo da su to sastavni delovi manjih svemirskih brodova, matičnih brodova, nadmatičnih brodova ili velikih bio-satelita nalik gradovima, uverenja smo da će nam se ove više stvarnosti uskoro razotkriti. Zapravo, na mnoge načine, upravo se to i događa.
Važnije pitanje koje sebi moramo postaviti glasi: ‘Jesmo li doista spremni za suočavanje s civilizacijama koje koriste takve napredne tehnologije?’ Poslednjih 30 godina dobili smo ogromne količine informacija i znanja o tome kako da udemo u 21. vek kao zemaljsko čovečanstvo koje ponovno traži svoja prava u svojstvu stanovnika Kosmosa. Jesmo li sada napo­sletku psihološki i socijalno spremni prihvatiti i iskoristiti ove tehnologije za dobro čovečanstva, ili će nas neprestane borbe za moć iz naše prošlosti nastaviti ograničavati i određivati našu buducu sudbinu?

conopljanews.net