Valentino Liberači, zvani Liberače, bio je američki pijanist i vokalist, koji je četiri decenije proveo na sceni, nastupajući na koncertima, snimajući ploče, filmove i televizijske emisije, a od 50-ih do 70-ih godina prošlog veka bio je najviše plaćeni zabavljač na svetu! Njegov ekstravagantni stil i ponašanje, koje je zadržao sve do smrti 1987. godine kada je umro od AIDS-a, privlačili su veliku pažnju.
Debora Gibson, koja je postala jedna od najvećih pop-zvezda 80-ih, od svoje pete godine bila je opčinjena Liberačijem. Kada je imala sedam, baka i deda odveli su je na njegov koncert. Bio je to njihov rođendanski poklon. Devojčica, koja je već tada svirala na klaviru, nije verovala da će se njeni životni putevi na čudan način ukrstiti sa putevima njenog idola. Doduše, tek posle nejgove smrti.
‘Dok sam živela na Long Ajlendu, u kući se nije mnogo govorilo o paranormalnom. Kao tinejdžerka, počela sam da nastupam sa bendovima i konačno počela i da snimam ploče. A onda sam čula da je Liberače umro. Tih dana dve prijateljice su me pozvale da učestvujem na seansi prizivanja duhova, i ja sam rekla da želim da stupim u kontakt sa Liberačijem. Pitale su me ko je to, pa sam im objasnila. U kući je bilo mračno, gorela je sveća, a pored nas jebio klavir. Nad uidži-tablom pozvala sam: ‘Liberače, možeš li me čuti, ja sam tvoj veliki fan, molim te pojavi se, pošalji mi neki znak!’. Odjednom, čuli su se zvuci kao da neko svira na klaviru! Skočile smo i počele da vrištimo od straha’, rekla je Debora.Nešto kasnije, pevačica je počela da sarađuje sa Boldvinom Majerom, ne znajući u početku da je on godinama bio Liberačijev umetnički menadžer. Majer je posedovao jedan od Liberačijevih piana, obložen ogledalima u malim kockicama, i Debora Gibson ga je kupila od njega.
‘Dan kada je Liberačijev piano stigao u moj stan bio je veličanstven! Bilo je to ostvarenje velikog dela mojih snova. Kako ekscentrično – ogledalca obložena oko klavira, inč po inč, precizan, vrlo precizan rad! Naprosto sam bila fascinirana. Taj piano bio je u Liberačijevom stanu i on je bezbroj sati proveo svirajući na njemu! Osećala sam se povezana sa njim’, seća se Debora. Njen mačak Glis, doduše, malo se čudno ponašao ne želeći da priđe klaviru i mjaučući prema njemu kada nikoga nije bilo pored. Barem nikog vidljivog!
Posle nekog vremena, Debora Gibson dobila je poziv da nastupi u televizijskom šou programu sa jednim vidovnjakom. Kada je krenula u studio, čula je da je nešto palo – pored kvalira videla je jedno ogledalce koje je otpalo sa njega. Ponela ga je u svojoj tašnici. Najavljena kao ‘tajanstveni gost’ bila je u mraku i okrenuta leđima medijumu, a on je trebalo da pogodi o kome je reč.
‘Odjednom je zastao usred rečenice, i počeo da govori nešto o pianu koji sam ponela sa sobom. Rekla sam da zapravo i jesam i pokazala komad koji sam imala kod sebe. Vidovnjak je nastavio kako oseća veoma snažnog umetnika, muškarca, koji želi da komunicira sa mnom i na kraju rekao da je to Liberače! Kada je izgovorio: ‘On je ovde, pored tebe i gleda te!’, definitivno sam osetila njegovo prisustvo’, kaže Debora.
Nakon toga, pop-zvezda je poželela da napiše pesmu jednostavne melodike koja bi bile prihvatljiva za njene obožavaoce, i svirajući ih na klaviru, shvatila je da nehotice izvodi akorde koje nikada nije učila i koji su joj potpuno nepoznati. Note je zapisala, i to je bila pesma za koju su mnogi pitali da li je moguće da je njena!? Odgovarala je: ‘Da, ona je mnogo sofisticiranija od mene!’ Još uvek na početku karijere, Debora Gibson dobila je poziv da održi koncert u Solt Lejk Sitiju, u Juti. U to vreme nije imala angažman i ponudu je prihvatila. Popodne koje je prethodilo koncertu, provela je u jednoj prodavnici knjiga, za koju su joj rekli da ima retke i vredne primerke.
‘Pomislila sam da je to savršen način da se izgubi popodne, ali sam otišla. Knjižara je bila na dva nivoa i ja sam u prizemlju izabrala nekoliko knjiga i shvatila da je kasa gore. Popela sam se, i prolazeći pored jedne police, čula sam da je jedna knjiga iza mene ispala iz rafa. Nije bilo nikoga, podigla sam knjigu – i na koricama ugledala Liberačijevu sliku! Bila je to njegova biografija. Otvorila sam je da je prelistam, a iz omota koji je bio preko korica ispao je jedan koverat. Otvorila sam ga i u njemu se nalazio telegram naslovljen na Džordža Liberačija, Valentinovog brata, koji je takođe bio muzičar. Datum je bio april 1957. godine. U njemu je pisalo samo: ‘Srećno na koncertu večeras. Liberače’. Zanemela sam, jer sam i ja imala koncert večeras. Sablasno, da ne poveruješ! Vratila sam koverat u korice, kupila knjigu, i nisam mogla da verujem da to svedočanstvo prošlosti sada pripada meni. Osećala sam naprosto da je to bio Liberačijev način da mi stavi do znanja da će sve biti u redu. I zaista, koncert je i te i naredne noći bio za pamćenje, sve mi je krenulo bolje a ja sam shvatila da je Liberače moj anđeo-čuvar koji se pojavio da me ohrabri kada mi je bio najpotrebniji’, završila je priču Debora Gibson.