Ponekad, kada upoznamo nekoga, javi se osećaj da tu osobu poznajemo ceo život, a zapravo je vidimo prvi put u životu. Još ako osetimo “leptiriće“ u stomaku i snažnu, gotovo magnetsku privlačnost prema duši koju tek što smo sreli, ulazak u emotivnu vezu je neminovan.
Osećamo se kao da je ceo svet naš i da ništa nije nemoguće. Opijeni smo samim emotivnim odnosom i maštamo da je to ljubav za ceo život. Partner je za nas savršen. Ono što osećamo je da je on drugi deo naše duše i da nas upravo on čini kompletnim.
Ipak, kako to najčešće biva u ovakvim situacijama, u jednom trenutku u odnosu počinju problemi. Partneri se sve više udaljavaju jedni od drugih, a svađe postaju sve češće. Iako još uvek postoji snažna privlačnost, stvari kao da počinju da se urušavaju.
Nekada naglo, a nekada polako ali sigurno odnos se završava i dosadašnji strastveni ljubavnici postaju stranci. Jedna iskra ostaje da gori i da podseća na neka lepša vremena slično kao stihovi pesme: „Deset godina je prošlo kao tren. Svestan sam da više nikad neću biti njen. Ali nervira me zašto ja nju i dalje volim.“
Takođe se dešava da dvoje ljudi osećaju izuzetno snažnu povezanost, bliskost, ali iz nekog razloga nikako ne mogu da budu zajedno. Kao da su isuviše slični da bi bili jedno za drugo. Zbog toga ostaju prijatelji, ali su uvek negde na granici da postanu ljubavni par.
U ovakvim trenucima zapitamo se da li postoji izlaz iz ovakve situacije…
