Kada koračate kroz šumu, koja nije “pripitomljena” i gdje se čovjek nije umešao, vidjećete ne samo život u izobilju, svuda okolo, nego ćete naići na oboreno drveće, raspale panjeve, trulo lišće i materiju koja se raspada, na svakom koraku. Gdje god pogledate, videćete život, ali i smrt. Ali, ako pažljivije osmotrimo, panj koji se raspada i trulo lišće, ne samo da rađaju novi život, već ćete uvidjeti da su i sami puni života. Mikroorganizmi rade, molekuli se preuređuju… stoga, smrt se ne može naći nigde; postoji samo metamorfoza oblika života.

Šta možete naučiti iz ovoga? Smrt nije suprotnost životu. Život nema suprotnost. Suprotnost smrti je rođenje. Život je vječan. Mudrаci i pjesnici vijekovimа prepoznаju snoliku prirodu ljudskog postojanja. Naizgled tako čvrsta i stvarna, a opet, tako kratkotrajna, dа može dа se rаsprši u trenutku.
U času smrti, vaša životna priča može vam se zaista činiti kao san, kojem je kraj blizu. Ipak, čak i san mora imati suštinu koja je stvarna. Mora postojati svest u kojoj se san odigrava. U suprotnom, ne bi ni postojao.
Tu svest, da li ju je telo stvorilo? Ili je svest stvorila san o telu? San o nekome… Zašto je većina ljudi koji su iskusili blisku smrt, izgubili strah od smrti? Razmislite o tome… Naravno, znate da ćete umreti. Ali to je samo vaš mentalni koncept, dok se sa smrću ne suočite lično, po prvi put. Kroz seriju bolesti, nesreću koja se dogodila vama ili nekom vama bliskom, ili kroz smrt voljene osobe, smrt ulazi u vaš život kao svijest o sopstvenoj smrtnosti.
Većina ljudi se okreće od nje u strahu…
Ali, ako ne ustuknete i suočite se sa činjenicom da je vaše tijelo kratkotrajno i da može nestati svakog trena, pojaviće se izvesno nepoistovećivanje, koliko god blag bio, sa sopstvenom fizičkom i psihičkom formom – Ja.

Kada uvidite i prihvatite nestalnu prirodu svih oblika života, preplaviće vas čudan osećaj mira. Kroz suočavanje sa smrću, vaša je svest donekle oslobođena od identifikacije sa formom. Zato u nekim budističkim tradicijama, sveštenici redovno posećuju mrtvačnicu, kako bi sedeli i meditirali među mrtvim telima.

Široko je rasprostranjeno poricanje smrti u zapadnim kulturama. Čak i stari ljudi se trude da ne pričaju niti razmišljaju o tome, a mrtva tela su sakrivena. Kultura koja poriče smrt, neminovno postaje plitka i površna, zabrinuta samo spoljnom formom stvari.

Kada se smrt poriče, život gubi svoju dubinu. Mogućnost saznanja ko smo mi, iza imena i forme, dimenzija natrprirodnog, nestaje iz naših života, jer smrt je otvaranje ka toj dimenziji. Ljudima je neprijatan susret sa završecima, jer je svaki završetak – mala smrt. Zato reč “zbogom” u mnogim jezicima znači “vidimo se opet”.

Svaki put kada se jedno iskustvo okonča – okupljanje prijatelja, odmor, deca koja odlaze iz doma – umirete, kroz malu smrt…. Forma, koja je postojala u vašoj svesti, kao to iskustvo, nestaje. Često, ostaje osećanje praznine, koju većina ljudi ne može da odbaci, niti da se suoči.

Ako uspete da naučite da prihvatite i čak pozdravite sve završetke u životu, shvatićete da se osećanje praznine, koje ste prvobitno smatrali neprijatnim, pretvara i osećanje unutrašnje prostranosti, koje je duboko umirujuće. Kada naučite da umirete svakodnevno na ovaj način, otvorićete se ka životu. Većina ljudi ima osećaj da je njihov identitet, osećaj sopstva, nešto neverovatno dragoceno, nešto što ne žele da izgube. Zbog toga imaju toliki strah od smrti.

Čini se nezamislivim i zastrašujućim da bi “JA” moglo prestati postojati. Ali tako zbunjujete to dragoceno “JA” svojim imenom i formom i pričom koja je povezana sa tim. To “JA” nije ništa drugo no privremena forma u polju svesnosti. Sve dok je forma identiteta jedino za šta znate, niste svesni da je ta dragocenost vaša sopstvena suština, vaš najdublji osećaj “Ja jesam”, koji je sama svest. Ono je večnost u vama – i to je jedna stvar koju ne možete izgubiti.
Svaki put kada se u vašem životu desi neki težak gubitak – gubitak vlasništva, doma, bliske veze, reputacije,posla ili fizičkih sposobnosti – nešto unutar vas umire. Osećate se oslabljenim, u osećaju ko ste. Može doći i do dezorijentacije

– “Bez ovoga – ko sam ja?”. Kada vas forma koju ste, nesvesno, identifikovali kao deo sebe, napusti ili nestane, to može biti izuzetno bolno. Ostaje rupa, da tako kažemo, u tkanju vašeg postojanja. Kada se to dogodi, nemojte poricati niti ignorisati bol ili tugu koju osećate – prihvatite je, da postoji. Čuvajte se tendencije uma da konstruiše priču oko tog gubitka, gde vam se dodeljuje uloga žrtve.

Strah, bes, jad ili samosažaljenje, emocije su koje idu uz tu ulogu. Onda postanite svesni onoga što leži iza tih emocija i iza te priče koju um stvara – te rupe, te praznine. Možete li da se suočite i da prihvatite taj čudan osjećaj praznine? Ako možete, možda ćete otkriti da to više nije strašno mesto. Iznenadiće vas mir koji proističe iz toga… Svaki put kada smrt nastupi, kada se životna forma raspada Bog, bezobličan i nejasan, isijava kroz otvor, koji je preostao iz forme koja se raspada. Zato je najbitnija stvar u životu – smrt. Zato mir Božiji može doći samo kroz promatranje i prihvatanje smrti. Kako je kratko ljudsko postojanje, kako su nestalni naši životi… Postoji li išta što nije podložno rođenju i smrti, je li išta večno? Razmotrite ovo: ako bi postojala samo jedna boja, recimo plava, i da je ceo svet i sve što postoji plavo, onda plavo ne bi postojalo. Mora postojati nešto što nije plavo kako bi plava mogla biti prepoznata; u suprotnom, ne bi se isticala, ne bi postojala.

Na isti način, zar nije potrebno nešto što nije prolazno i nestalno, kako bi prolaznost svih stvari mogla biti prepoznata? Drugim rečima: ako bi sve, uključujuči sebe, bilo nestalno, kako biste to onda znali?

Zar činjenica da ste svesni i da uviđate kratkotrajnu prirodu života svih oblika, pa i sopstvenog, ne znači da postoji nešto u vama što nije podložno propadanju? Kada imate 20 godina, svesni ste tela kao snažnog i energičnog… 60 godina kasnije, svesni ste svog tela kao oslabljenog i starog. I vaša razmišljanja će se takođe promeniti od doba kada ste imali 20, ali vaša svesnost (awareness) koja zna da je vaše telo mlado ili staro ili da se vaše razmišljanje promenilo, nije se promenilo. Ta svesnost je večna u vama – sama svest (consciousness). To je bezoblični “Jedan Život”.
Možete li ga izgubiti? Ne, zato što ste vi TO. Neki ljudi postanu duboko spokojni i gotovo blistaju, pre no što umru, kao da nešto isijava kroz formu koja nestaje. Ponekad, veoma bolesni ili stari ljudi postanu skoro prozirni, takoreći, u poslednjim nedeljama, mesecima ili godinama svog života. Kada vas pogledaju, možete videti svetlost kako isijava iz njihovih očiju. Ne postoji više psihološke patnje. Oni su se predali i tako je osoba, egoistični “Ja” stvoren iz Uma, već nestala.

Oni su umrli pre no što su umrli i našli dubok unutarnji mir, kroz shvatanje besmrtnosti, unutar njih samih. Za svaku nesreću ili katastrofu, postoji potencijalno spasonosna dimenzija koje smo često nesvesni. Ogroman šok potpuno neočekivane, bliske smrti, može naterati vašu svest da se više ne poistovećuje sa formom. U poslednjim trenucima pre fizičke smrti, i dok umirete, iskusićete sebe kao svest oslobođenu forme. Odjednom, neće postojati strah, samo mir i saznanje da je “sve dobro” i da je smrt samo forma koja se rastvara. Smrt se tada spoznaje kao krajnji privid – – prividna kao i forma sa kojom ste se poistovećivali.

Smrt nije anomalija ili najstrašniji od svih događaja, kako moderna kultura želi da verujete, nego najprirodnija stvar na svetu, neodvojiva od – i isto prirodna kao i njena suprotnost – rođenja. Setite se ovoga kada sedite sa osobom koja umire. Velika je privilegija i sveti čin, biti prisutan umiranju osobe, kao svedok i pratilac. Kada sedite uz osobu koja umire, ne poričite niti jedan aspekt tog iskustva. Ne poričite ono što se događa i ne poričite svoja osećanja. Spoznaja da ne možete učiniti ništa, može učiniti da se osećate bespomoćnim, tužnim ili besnim. Prihvatite ono što osećate. Onda idite i korak dalje: prihvatite da ne možete ništa učiniti i prihvatite to u potpunosti. Vi ne upravljate situacijom. Predajte se celim bićem svakom aspektu tog iskustva, osećanjima i bolu ili neprijatnosti koju umiruća osoba može iskusiti. Vaše predano stanje svesti i spokoj koji dolazi uz to, mnogo će pomoći umirućoj osobi i olakšati joj prelaz. Ako su reči potrebne, one će doći iz smirenosti unutar vas. Ali one će biti sekundarne. Sa smirenošću dolazi blagoslov – mir.