Pas je neočekivano i jezivo počeo da zavija. Ja sa, koliko me noge nose, potrčao ka krilu na prvom spratu gde je noćivao Reks. Pas je ukočeno stajao, kao opčinjen zureći u beli oblačak, koji je visio iznad njega neprestano menjajući oblik. ‘To sam ja, Jekaterina Prokofjevna’, jasno je uhvatila moja svest. Naše poznanstvo, ako se može tako nazvati kontakt sa nevidljivim nekim ili nečim, počelo je 1996. godine, kada sam se prvi put našao na ruševinama onoga što je nekada predstavljalo veličanstveni dvorac koji je pripadao mom pretku knezu Vječeslavu Aleksandroviču Meščerskom.
Dvorac je sagradio arhitekta Matvej Kozakov, po projektu Vasilija Baženova. Miniran je 1940. godine. Od tog vremena u ruševinama se naselila – velika tajna. Ponekad uveče, odande se čuju jasni zvuci klavira. Ali, da li je sve bilo tako bezazleno? Junačina koji se prihvatio da čuva ono što je čudom ostalo čitavo, i starinski park, pobegao je posle nekoliko dana. Njega je pratio nečiji pogled, koji kao da mu je probadao leđa, čulo se nakašljavanje i koraci, a okolo njega – nikoga. Pošto je trezveno zaključio da mu je još rano da umre od infarkta, stražar je odstupio, ne zahtevajući nikakvu nadohnadu.
Sa ‘nečim’ sam se sreo tek što sam prekoračio prag veleposedničke kuće. Probivši se kroz gomile smeća do jednog krila, našao sam se pred zatvorenim vratima koja su očigledno vodila u podrum. Iznenada, vrata su se otvorila. Gusta pomrčina zapahnula me je vlagom i truleži. Podišli su me žmarci i osetio sam na sebi nečiji uporni pogled iz mraka podzemlja. ‘ Nisam tuđinac. Ja sam naslednik drevnog roda’ – zazvučalo mi je uglavi. Čudno, ali to je pomoglo. Nešto kao da je ustuknulo u mrkli mrak.
Šta me je nateralo da dolazim ovako? Po zanimanju sam raketni inženjer. Živeo sam sa porodicom u drugom gradu, daleko od Moskve. I jednom – to je bilo nešto kao iznenadni blesak – postao sam svestan da moram da otputujem u Alabino, da obnovim porodično imanje. Otada, okolnosti su me uporno vodile ka ovom mestu. I evo me na zgarištu kuće koja je nakada plenila svojom lepotom. Zasukao sam rukave i prihvatio se obnavljanja severoistočnog krila, kako bih ga osposobio za stanovanje. Meštani su me posmatrali sa velikim zanimanjem. Od njih sam i čuo priču o klaviru i čuvaru. Nisam imao osnova da im ne verujem. Od dana kada sam stigao ‘nešto’ me je u stopu pratilo. Čuo sam korake, nakašljavanje i disanje. Daske su padale same od sebe, rušili se prozorski ramovi. Koliko puta sam samo jurio čuvši tresak – ali nikoga! Nikad nikoga! Nisam više osećao onaj parališući strah kao pri našem prvom susretu. Ovom duhu – osećao sam to – bila je suprotstavljena jedna druga, iako nevidljiva, a ono sigurno odbrambena sila dvadeset pet pokolenja mojih predaka. Po predanju, utemeljivači našeg roda bili su ‘poslanici s neba’. Mnogi su u našem rodu bili vidoviti. Kneginja Sofija Vasiljevna Meščerska isceljivala je dodirom dlanova naizgled neizlečive bolesti. Izgleda da sam i ja nasledio dar komunikacije sa nevidljivim svetom. Priviđenja ne razgovaraju sa slučajnim ljudima. ‘Jekaterina Prokofjevna’ je veoma odlučno ispraćala nezvane goste. Prvog dana boravka odbratio sam pažnju na dogradnju uza zid dvorca. ‘Uskoro će da izgori’ – iskrsla mi je misao. Tako se i dogodilo. Pošto je planula u ponoć, dogradnja je izgorela, dok su potpuno bespomoćni vatrogasci, kao paralizovani, posmatrali kako plamen vrši svoj posao.
Došlo je vreme kada sam u obnovljenu kuću sa priviđenjem, doveo svoju ženu, decu i psa. Ispočetka su deca, naročito uveče, bila obuzeta neobjašnjivim užasom. Pa i meni je, moram priznati, s vremena na vreme zastajalo srce! ‘Jekaterina Prokofjevna’ je sebi dozvoljavala vrlo ekstravagantne šale. Uoči događaja sa Reksom, čisteći jednu baru pronašao sam gomilu polutrulih mokrih panjeva. Palo mi je napamet da naslažem drva u rusku peć kako bi se osušila prirodnom ventilacijom. Ovu peć još nijednom nisam ložio. Ali osetio sam da vuče i odlučio sam da pokušam. Sledećeg dana, u prolazu, pipnuo sam panjeve. Iz njih, kao iz sunđera, cedila se prljava tečnost. Oko ponoći osetio sam miris čađi. Požar – promakla mi je misao kroz glavu. Mlaz dima dio je u hodniku i izlazio je iz sobe gde su se sušila drva. Otvorio sam vrata i ukočio se. Modri plamen je, uz brujanje, proždirao mokro trunje. Prizor je plašio svojom iracionalnošću.
Zaključili smo da je neko hteo da podmetne požar i pretražili smo celo krilo. Ali, vrata i prozori bili su čvrsto zatvoreni iznutra. A sledeće večeri ‘Jekaterina Prokofjevna’ smrtno je uplašila psa i po prvi put se predstavila imenom. Ne znam kako bi se završilo poznanstvo sa priviđenjem da iza njenog obraćanja meni, moja svest nije ulovila još jedan glas – muški, zapovednički, koji je rekao: ‘Ti si potomak Širinov. Ti si njen gospodar. Pitaj je gde je sakrila dragocenosti!
Ja sam joj u mislima postavio ovo pitanje. Ali oblačić je zašištao, zatreperio i nestao. Posle mi je sveptenik rekao da priviđenja ne mogu da kažu i da se boje pitanja koja se odnose na glavnu tajnu. Eto šta je ‘Jekaterina Prokofjevna’ tako brižljivo čuvala – tajno blago. Možda je to bilo zlato. Baš ono privlači duše ljudi koj su mu posvetili svoj život, a naročito se to odnosi na okorele duše, koje se kao tamna senka vraćaju skrivenom blagu i ne nalaze mira u strahu da će ga neko pronaći. Savetovali su mi da održim opelo i da se krilo poškropi svetom vodom. Tako sam i učinio. Košmari koji su mučili decu su nestali.
Što se mene tiče, ostavio sam nedirnuta omiljena mesta obitavanja priviđenja i osećam da mi je ono zbog ovoga zahvalno. Tačno znam da ono mora da ispuni neku važnu misiju, za koju vreme još nije došlo.