Svi bi se u svetu radovali da je iz starorimske imperije ostao tako dobro sakriven objekat, da se s jednog mesta može autentično posvedočiti o ovoj verovatno najuzbudljivijoj epohi naše civilizacije.
Raspoloženje kod našeg tragača za blagom je splasnulo do razočarenja, kada je nastavio svoju priču.
‘Nisam ja bio te sreće da sve to vidim. Cela priča vezana je za sudbinu jednog Rajka iz susednog sela Vražogrnac. On je pre četiri decenije tragajući za sopstvenim mirom obilazio ove bele planine. Tražio je skrovito mesto da ponekad dođe, sedne i zaboravi na svoju nesrećno ljubav, Jasminu. Rajko je bio bogat. Imao je njive čak tamo do Metovnice i šire do onog Grljana kod Zaječara. I bio je jedinac. Sestra i dva brata pomnrli su mu još dok je bio dete. Otac mu poginuo u ratu, a majka je s deverom uspela da sačuva bogatstvo. Kad su ono oduzimali sve, ni Rajku nije ostalo mnogo, ali je udvorištu pod hrastom ostalo i mnogo pokopanih zlatnika, i nije mu više ništa trebalo. Ali on je želeo samo jedno, visoku i tanku jasminu s očima boje trave i bledom, skoro prozračnom kosom. Živela je u njegovom susedstvu. Gledao ju je stalno, a ono što svakog dana gledaš, na kraju i poželiš.
Priča o Rajku i Jasmini, u stvari je priča o Romeu i Juliji na srpski način. Doduše nisu se tu petljali samo njihovi roditelji. Prepreka je bila mnogo veća jer je Jasmina bila udata i imala je čak i dete, a posle Drugog svetskog rata, sve bele udovice zvali su gestapovske kurve.
U stvari, ni Jasmina nije bila ravnodušna iako se kažu pre toga udala iz ljubavi. Ali znaš da ćeš teško odoleti, kad osećaš da neko stalno misli na tebe, da te dugo i tužno gleda pravo u oči i da mu se srce cepa od žudnje. Eto, i ona se zaljubila u visokog i stasitog Rajka i njegove crne oči. Kad je po selu pukla bruka, dugo je plakala, a posle je spakovala nešto malo stvari i sa svojom ćerkom otišla. Niko nije znao gde, am da su je svi tražili. Pričalo se kasnije da se lepo snašla, zaposlila i skućila.
Rajku je, međutim, sudbina podarila loš kraj. Zapostavio je posao koji je voleo, nije više ni konje timario. Samo je sadio neko drveće i lutao po belom vanzemaljskom stenju. Tokom jedne šetnje naišao je na ploču. Verovatno je već bila malo pomerena, pa je Rajko uspeo da uđe. Kad je video sve ono bogatstvo, uzeo je najlepši prsten i ogrlicu da ih pokloni svojoj Jasmini kad se jednoga dana vrati, kako se nadao. A, potom je rešio da obraduje svoje seljake. Znao je i on sam da se o rimskom gradu Argosu stolećima priča, da vračare baju ne bi li našle put i da se svake godine iznova prevrću tavani ne bi li se našla koja mapa ostala od predaka.
Svi su se u selu okupili oko njega. Zadivljeno su gledali onaj nakit što je doneo za Jasminu. Slušali su šta je sve tamo video. I iste te noći Vražogrnčani su se okupali, žene su im spremile čiste gaće jer se u pohode za blagom ne ide nečist, i došli su tu, nadomak našeg sela. Za Rajkom su se peli po strmim liticama, probijali kroz žbunje. I kad im je njihov vodič rekao da su blizu, odroni se jedan kamen i polete prema grupici seljaka. Rajko je na mestu ostao mrtav, usta više nikad nije otvorio, drugi su preživeli, dvojica teže povređena, trojica tek okrznuta.’