Priča započinje na jednoj lepoj morskoj obali, romantičnoj stenovitoj uvali s peskovitim morskim žalom. Noću je veliki talas na tu peskovitu obalu izbacio mnogo, stotine morskih zvezda. Prekrasno izgledaju. To golemo prirodno bogatstvo izloženo je pogledu. Ali, zasjalo je sunce, žari i pali zvezde i one počinju da odumiru. Na toj su obali i dva čoveka. Idu jedan drugom u susret, svaki iz drugog smera.
Prvi, hodajući prema sredini uvale gledajući taj prizor sa zvezdama, to bogatstvo prirode koje vene. Tužan misli: koja lepota, koja dragocenost, kolika vrednost, a suše se i nestaju. Zar nije žalosno da tolika lepota, tolika raskoš morskih dubina propadne u jednom trenu, sa jednim morskim talasom. A koliko li ih još samo ima!! Zaista je nepravda što te prekrasne morske zvezde moraju uginuti i nestati. A očito da moraju. Tužan korača dalje razmišljajući o toj velikoj šteti.
Drugi čovek, dolazeći sa suprotne strane hoda lagano zabrinuta pogleda. Povremeno se sagne i nešto baca u more. Saginje se, baca i ide dalje. Kad su se sreli na sredini prvi čovjek vidi da drugi u more baca morsku zvezdu.
Prišavši mu blizu prvi čovjek upita: A što vi to radite?
Drugi odgovara: vraćam zvezde u more da žive!
Prvi na to začuđeno ponovo upita: Ali čemu? Pogledajte koliko ih samo ima! Za sve i onako nema šanse!!
A drugi čovjek se sagne, uzme nežno jednu zvezdu i baci je u more govoreći: Ali za ovu ima šanse!
Želimo li pomoći, naravno da ne možemo svima, ali ako vam se nađe na putu prilika da pomognete onome ko je pred vama – učinite sve što možete i dajte šansu svojoj zvezdi.
