Dođosmo u groblje. Fenjeri obasjavaju tamne belege, prekrivene mahovinom, zarasle u bujad i crni glog. Odnekud, kao zainat, huknu sova ušara, a nebo se poče zatamnjivati oblacima. Bilo vedro kao staklo, a sad se oblači, mislim ja. Vidim da i nebo sluti nesreću. Udari i vetar. Zviždi suva travušina pod udarima vetrine, krošnje huče i škripaju.
Nikako neće biti dobro, razmišljam, dok ona dvojica ponovo zaviruju u mapu, došaptavaju se, odvrću fitilj u fitilj u fenjeru da bolje vide. Onaj debeli riknu i izbeči se: ‘Ležeča ploča, sa uklesanim makazama, provrćena na sredini’!
Onaj drugi, vižljast, pogrbljen, upala lika, potvrdno klima glavom. Onda povadiše instrumente i počeše nešto meriti, beležiti u prostrtu mapu na zemlji. Zađoše u groblje, razvukoše pantljiku, tumaraše sa fenjerom, dok jedan viknu: ‘Krsta, gotovo je, ploča je na tačnom mestu, prema mapi’!
Viknuše mene da zađem tamo sa alatom. Narediše da prvo polako razgrnem list i ševarje, pa da skinem mahovinu sa kamene ploče. Šta ću, slušam i mislim crno, da crnje ne može biti. Oni se raskomotiše, zapališe cigare. Ogrćem ja lišće i kidam ševarje. Radim i sećam se ponovo priča starijih, šta je od ljudskog nečoveštva progutalo ovo isto groblje i duhovi starih gospodara ukletog grada Konjuša na Vlašiću.
Rešim da ih zamolim da se klonimo ćorava posla, dok nije kasno. ‘Ćuti, majku ti šugavu’! – dreknu onaj isti glavonja, pa se zalete te me opali šakom za vrat, da padoh na kolena. meni se smrče, te skočih i potegoh budak na njega, ali ti on izvadi pištolj iz pojasa i upre mi ga u prsa derući se: ‘Hajde, tvore, hajde. Kreni još jednom, pa da te izrešetam kao sito’!
Meni se posle toga još crnje smrkava pred očima, ali kuda ću na pištolj. Pomirim se sa sudbinom i počeh skidati mahovinu sa ploče. Ukazaše se uklesane makaze i rupa u sredini. Oni to videše i, držeći uprt pištolj u mene, počeše zavirivati. Vele da je ispod ploče zidana grobnica od pečene cigle, te da treba ploču razbiti ili je pogurati do grobnice, te će se raka otvoriti.