Uz ovaj rizik filozofske pogreške, moraju se dodati mentalne i ćudoredne opasnosti koje za sobom povlače spiritističke prakse.
Koja god objašnjenja bila ponuđena za ‘moći’ medija, njihove prakse pre ili kasnije uzrokuju stanje pasivnosti koje ne može ništa drugo doli naškoditi duši i umu. Ovo je jasno kod hipoteze uplitanja stranih duhova, jer takvo posednuće oslabi i nastoji izbrisati identitet ličnosti. Slični rezultati se mogu očekivati ako se podrži druga hipoteza prema kojoj pritom dolazi do dezintegracije ličnosti. U oba slučaja ne iznenađuje što će mentalna ravnoteža biti narušena, a samokontrola oslabljena ili uništena. Pribegavanje spiritizmu često proizvodi halucinacije i druga zastranjivanja, posebno kod osoba sklonih ludilu i čak onih koji se inače normalno izlažu žestokom fizičkom i mentalnom naporu.
Iz dugogodišnjeg iskustva neki sveštenici su došli do zaključka da svi oni koji su se bavili spiritizmom, kao po pravilu, doživljavaju napast crnih i suicidalnih misli, tj. pre ili kasnije u određenim kriznim situacijama pomišljaju na samoubistvo, a mnogi ga i učine.
Ozbiljna je i opasnost ćudoredne izopačenosti. Praktikovanje ili ohrabrivanje prevare bilo koje vrste je vredno osude; zlo je sigurno veće kada varka pribegne zapitkivanju o budućem životu. Ovakve prakse, kada se koriste i bez namere varanja, potkopavaju temelje ćudoređa, jer proizvode dezintegraciju ličnosti ili pozivaju upad strane inteligencije. Može biti da se medij ‘možda isprva prepušta poticajima impulsa koji mu mogu doći kao od neke više sile, ili ga u razvoju njegove automatske romanse pokreće instinktivna prinuda – u bilo kojem slučaju, ako nastavlja ići na ruku i ohrabrivati ovo automatsko poticanje, malo je izgleda da može dugo zadržati neumanjenu iskrenost i zdrav razum’ (Podmore, Modern Spiritualism, II, 326 sqq.).