Negde u oblacima, u mislima o čežnji, moja je bila glava. Tamo gde se ide posle ponoći, pogotovo kišne ponoći.

Stezala sam jastuk uz sebe, kao i po običaju, zamišljajući tvoju blizinu i toplotu tvog tela. Nadala sam se da me još samo par minuta ili sekundi deli od ponovnog susreta sa tobom. Nisam znala tačno da predvidim koje su ti noći draže od ostalih, kad odlulčiš da te sretnem u snovima.

Ponekad dođeš kada sam u velikim životnim izazovima, samo da me upečatljivom porukom podsetiš da si tu, da mi daš snagu kada ujutru moje oči ugledaju nov dan. A ponekad svratiš čisto bez obaveze, onako, samo da me nateraš da se sledećeg dana zablenem u skoro svakog nepoznatog čoveka koga sretnem, ne bili prepoznala tvoje crte lica.

Da, opasno je to… Jer tu dubinu pogleda i način na koji me ti posmatraš ne pronalazim u drugima. Stapa se toplina, pripadnost i tamna boja tvojih očiju u jednu celinu, koju mi samo ponekad dozvoliš da vidim. Kako bi se što manje sećala ili kako bi moja čežnja bila što veća.

Osećam kao da me poznaješ stolećima. Kao da si mi bio i majka i ljubavnik i drugarica i neprijatelj i sve uloge života kao da si sa mnom razmenio. Tako da uvek stojim pred tobom ogoljena i čista sa mislima koje čuješ i osećaš. Ponekad me ta istina zbunjuje a ponekad poželim da se okrenem i odem što dalje od tebe kako ne bi mogao da znaš koliko mi značiš.

Skoro uvek, osećaj koji nadjača tu zbunjenost i potrebu za begom, jeste ljubav. Ljubav koja daje dozvolu da budem ono što jesam u potpunosti. Ljubav koja ne osuđuje već samo prihvata. Ljubav koja preplavi celo moje biće kada me dotakneš po ruci, obrazu, vratu… Osećaj je poznat, blizak, prepznatljiv i potreban.

Ako imam sreće, zagrlim te ponekad. Utonem u tvoje postojanje. Pronađem dom. Dom iz koga ne želim da izađem i u kom mirisi tvoje kože i blizina tvojih usana me teraju da se srčano borim za još koji sekund pripadanja negde i nečemu. Pre nego što buđenje pozove moje ime.

Nakon toga, spakuješ mi za poneti osećaj ljubavi ako slučajno ogladnim u ovom svetu „gladnih ljubavi“. Doza dozirana, do sledećeg susreta.

I uvek se pitam da li ćemo se sledeći put sresti na javi ili opet u snu… Znam samo da na nenajavljen sastanak moramo doći oboje. Vodiće nas koraci, a snovi su putanje…