Pa bude li pisac – sigurno neće pogrešiti, bude li ma šta što se za pisanje i knjige vezuje, za reči i mišljenje.
Ovo su sve zbirke pesama, zbirke kratkih priča, zbirke narodnih predanja i onoga što je čovečanstvo smislilo, jer negde duboko u psihologiji ovih ljudi zaista i živi potreba da se čitavo čovečanstvo nekako skupi pod isti krov, da se pronadje neka veza izmedju svih ljudi, da se dokaže da su svi ’ljudi – braća’, da se po tristoti put dokaže ’da je svet mali, pa eto u Beču srećem na ulici Marka iz kraja…’ I kao da samo zato čovek i uči tolike jezike, da bi dokazao da je svet mali i da ’koliko jezika znaš – toliko ljudi vrediš’, ili danas odlazi na Facebook – koji je baš ovo o čemu pričamo, ’knjiga ljudi’ u kojoj su svi zabeleženi, notirani, pa se raduje konverzaciji ili što je sreo druga iz detinjstva, dok sa novim prijateljem već posle tri dana planira odlazak na put.
Specifična je ovo ljubav spram dijaloga, a inspiracija za priču koja nikad ne manjka naročito se pojavi onda kada se svi okupe za stolom da bi uživali u hrani, pa eto tad baš Meseca u Blizancima koji započinje razgovor, koji prekida jelo, isto onako kao što mu i misli često prekidaju san jer se bore sa nesvesnim koje želi da ih gurne u zapećak makar tada. Spontan je ovo pristup drugim ljudima, rasterećen kompleksa i straha od obijanja, jer kada u sebi nosite već veru da smo svi negde braća i rod, zašto bi bilo teško tek tako prići i započeti razgovor.. zbog toga dok vam je dete malo, nemojte mu samo svoje strahove sručivati, nemojte ga od ljudi otuđivati jer vam se čini da je preslobodno u komunikaciji, nemojte ga dehumanizovati, jer ovo su u ovom vremenu otudjenja i objektivizacije ama baš svega, retki primerci onih koji će umeti da pričom, razgovorom i kontaktima ožive.
I kako je Mesec mnoštvo, ovo nije samo mnoštvo knjiga i papira, pa samim tim i tona drva naslagana u prikolici kamiona kao sirovimna od koje će se taj papir napraviti, ili od koje će se kuća zagrejati kao što se zagreje tečnim razgovorom, već je ovo i mnoštvo u smislu saobraćaja – pa otuda pasija za menjanjem automobila, telefona, ovo je svaka multimedijalna invencija i ovo je alarm na mobilnom telefonu koji mora da prekine i dremež i san, ovo je svaki podsetnik u telefonu ili na kompjuteru, opcija na mobilnom ’fotokol’ (photocall) gde se uz zvono pojavljuje i slika onoga koji zove, ovo su i deca koja krišom iz školske klupe snimaju, a danas to je i sajt youtube sa video klipovima iz celog sveta, kao još jedna specifična zbirka. Pa sem što je zbirka to je i serija, TV serija, ali ovo su i reklame koje prekidaju onda kada je najdramatičnije, najzanimljivije, odakle se danas baš sa ovim aspektom radjaju dobri dizajneri, inventori i kreatori reklama, kratkih formi ili u programiranju oni koji će stvoriti milion praktičnih programčića od sajber kuvara do tumača snova.
Kuća, nekretnina, je ovde nekako uvek više od jedne, a kod muškaraca ’dom je tamo gde je žena’. Često dve žene budu važne u životu, neretko i tri, baš kao što i žena uglavnom ima sestru koja se – kada bi bio dovoljno hrabar sebi da prizna, ovom muškarcu uvek više i dopadala od one koju je oženio, sa tetkom je bolja komunikacija nego sa majkom, ili je to njegova sestra koja negde postaje idol i tip za ženu kakvu želi da oženi – nespreman za incest, koji se potiskuje iz svesti u nesvesno, baš kao što se i sećanje na incest koji je neko davno morao napraviti u prošlosti porodice vremenom potpuno briše do zaborava. Ali je ovo svakako puna kuća žena, pa i žena često ima sestru, majka sigurno.
Ovo je ljubav ka društvenim igrama, ovo je kolo – kao narodna igra u kojoj se ljudi drže za ruke, baš kao što će ruke biti simbol prijateljstva, bliskosti i ljubavi za ovu osobu i kasnije, dodir kao kontakt al’ ne iz čulnosti već kao uslov komunikacije. Ruke koje povezuju, ili linkovi koji linkuju, ili misli koje se na misli nadovezuju, al najbitnije je to, misliće sam za sebe on, da nisam – sam.
