“Ko sam ja?” Pitanje koje je verovatno mučilo čovečanstvo još od samog osvita civiliza cije i koje je do dana današnjeg ostalo najteže od svih ljudskih pitanja. Ponu|eni odgovori kretali su se od svetih do profanih, od složenih do jednostavnih, od naučnih do romantičnih, od političkih do individualnih. Ali, umesto da ispitujemo mnoštvo odgovora na ovo pitanje, hajde da bacimo pogled na veoma poseban, suštinski proces koji se zbiva kada se osoba zapita, i potom pokuša da odgovori na pitanja, “Ko sam ja” , “šta je moje istinsko sopstvo?”, “Koji je moj osnovni identitet?”
Kada vas neko upita, “Ko si ti”? i vi pokušate da mu pružite razuman, iskren i manje više opširan odgovor, šta, u stvari, vi
činite? šta se odvija u vašoj glavi dok se time bavite? U prvom redu vi opisujete sebe u meri u kojoj ste sami sebi poznati, a u taj opis ulazi većina važnih činjenica, i dobrih i loših, vrednih i bezvrednih, naučnih i poetičnih, filozofskih i religioznih, koje ste usvojili kao bitne za vaš identitet. Možete, na primer, pomisliti:
“Ja sam jedinstvena osoba, biće obdareno određenim sposobnostima; ja sam mio, drag, ali ponekad i grub, ljubazan, ali ponekad i namrgo|en; ja sam otac i advokat, ja uživam u ribolovu i igranju basketa…” I tako se nastavlja lista vaših osećanja i misli.
Ipak, u pozadini čitavog postupka uspostavljanja identiteta odvija se jedna, reklo bi se još bitnija radnja. Kada odgovarate na pitanje, “Ko sam ja?”, u stvari se doga|a nešto veoma jednostavno. Kada opisujete, objašnjavate ili čak iznutra doživljavate svoje “ja”, vi zapravo crtate, svesno ili nesvesno, mentalnu liniju ili granicu oko svog polja iskustva, pa sve ono što je unutar te granice doživljavate kao “ja” ili ga tako nazivate, dok sve što je izvan nje doživljavate kao “ne-ja”. Vaš identitet, drugim recima, u potpunosti zavisi od toga gde ćete povući tu graničnu liniju.
Vi ste ljudsko biće, a ne stolica, i to vam je poznato zato što svesno ili nesvesno povlačite liniju razgraničenja izme|u ljudi i stolica, i shodno tome ste u stanju da prepoznate svoj identitet kao ljudski. Možda ste uz to i veoma visok čovek, za razliku od nekog ko je nižeg rasta, ali vi na taj način povlačite mentalnu granicu izme|u visokog i niskog, i tako pois tove čujete sebe sa “visokim”.
Dolazite do saznanja “ja sam ovo, a ne ono” opisujući liniju razgraničenja izme|u “ovoga” i “onoga” i tako prepoznajete svoju istovetnost sa “ovim”, odnosno neistovetnost sa “onim”. Prema tome, kada kažete “ja”, vi povlačite liniju razgraničenja izme|u onoga što jeste i onoga što niste. Kada odgovarate na pitanje “Ko sam ja?”, vi jednostavno opisujete ono što je unutar te granice. Takozvana kriza identiteta javlja se onda kada ne možete da odlučite kako ili gde da povučete liniju. Ukratko, pitanje “Ko si ti?” u stvari znači “Gde postavljaš granicu?”
Svi odgovori na pitanje, “Ko sam ja?”, nepogrešivo proizlaze iz osnovnog postupka povlačenja linije razgraničenja izme|u sopstva i nesopstva.
Kada se glavne granične linije jednom iscrtaju, odgovori na to pitanje mogu dobiti veoma složenu dimenziju – naučnu, teološku, ekonomsku – ili mogu ostati na veoma prostom i nerazvijenom stupnju.
AH, bilo koji mogući odgovor zavisi od prvog povlačenja granične linije. Najzanimljivija stvar u vezi s granicom jeste |a se ona može menjati i da do toga veoma često dolazi. Ona se može ponovo povući.
U izvesnom smislu, osoba može načiniti novu mapu svoje duåe i u njoj pronaći područja za koje nikad nije slutila da postoje, da su uopšte dostupna ili poželjna. Kao što smo videli, do najkorenitije promencmape, odnosno prekrajanja granica dolazi prilikom iskustva vrhovnog
identiteta, jer tada osoba proširuje granice svog identiteta do te mere da u njega uključuje čitav univerzum. čak možemo reći da se ovde granice sasvim gube, jer kada je osoba poislovećena sa “skladnom celinom”, više ne postoji spoljašnje i unutrašnje, te tako nema ni gde da se povuče linija razgraničenja.”
