Radili smo na tome da dignemo svoju svest. Ulagali napor, rad, trud, čitali knjige, išli na seminare, razne radionice, pratili ljude na youtube-u… I uspeli smo. Danas smo za korak ispred od svoje sopstvene senke. Onoga što smo nekada bili.

Mnogo nas je takvih. Hvala Bogu. Zato smo i uspeli da podignemo kolektivnu svest na stepenik više, iako se mnogima može učiniti da se u svetu oko njih nije promenilo ama baš ništa. Jeste. Zaista jeste. Postali smo otovoreniji za ljubav. Postali smo svesniji sebe i drugih ljudi. Postali smo empatičniiji i senzibilniji. E u tome smo se zapravo i izgubili.

Dobili smo nove uvide, nove nas a ogovornost je izostala. Ona zdravorazumska odgovornost da ne prihvatimo baš sve što nam se ponudi. Jer smo mi ljudi uspeli da čak i duhovnost komercijalizujemo, i tešimo se da „od nečega mora da se živi“.

Da krenemo od početka. Naš osećaj se proširio. Više nismo stisnuti u sebi kao pre. Sada smo u stanju osetiti i druge ljude, naše granice doživljljaja sveta oko sebe su se znatno proširile. Zato možemo osetiti i pristupiti fajlovima duše koje su nam do sad bile pod šifrom. Sećanja na prošle živote, ljude, događaje su tu, prisutniji nego ikad pre u nama samima. Zašli smo u neosvetljen hodnik duše, za čija vrata do sad pravi ključ nismo pronalazili. Sve nam je i dalje mračno ali možemo razaznati osnovne oblike jer smo sada mi svetlo. U zavisnosti koliko sijamo u seb,i toliko jasnije vidimo stvari kojima smo okruženi.

Tako se dešava da u prolazu prepoznamo nečiji lik. Uronimo u pogled stranca i shvatimo da se poznajemo. Oduvek. Prepozna i on nas. Dve duše odvojene možda decenijama a možda i vekovima, ponovo se sretnu u istoj realnosti. I pokrenu se svi ti osećaji koji ne znaju za granice prostora i vremena. Pokrenu se svi strahovi, žudnje, čežnje i po koja ljubav. A ni pomerili se nismo. Stojimo ćutke posmatrajući stranca koji nam se u trenutku čini poznatijim i bližim, nego većina ljudi kojima smo se okružili.

I umesto da nas podseti da smo Duša obučena u odelo tj telo, mi odemo u sasvim drugom pravcu. Osećaj bezvremenosti i slobode nažalost većina nas ne prepozna, već se prepusti onima koji zarađuju na neznanju. Pa eto, odjednom kao mesečar koji mesečari, krenemo uspavano putem drugim, onim iz kojeg svakako jednog dana moramo da se probudimo kako bi smo shvatili. Jer istina je tu.

Ne, nismo blizanačke duše. Ne, nije taj neko došao da bude naše ogledalo, naša noćna mora, neuhvatljivi ljubavnik i uzrok melanholiji. Ne, ne moramo kupovati knjige da bi smo se edukovali kako da se spojimo sa nekim, sa kojim smo do sad možda već i sto puta bili spojeni. Ne moramo ići na seminare, slušati pomno o tome, pretraživati sajtove ljudi koji za novac nude informaciju kako doći do ponovnog spajanja. Ne moramo se učlanjivati u razne grupe, da bi smo sa još nas kukali o tome kako nešto nemamo-tu osobu koja je iznedrila u nama sva ta osećanja.

Ne pitamo se zašto se prvi put srećemo sa tim. Idemo tamo gde smo navikli bez odovornosti za sopstveno dobro. Uzimamo ono što nam se ponudi, jer je tako lakše. Ne shvatamo da smo ojačali i da ogovore imamo sami.

A prvi put se masovno susrećemo sa tim, jer prvi put smo i masovno probuđeni. Nismo na istom stupnju razvoja kao što smo pre bili. Ne možemo voleti i osećati isto, jer ni mi sami nismo više isti. Postali smo neko drugi a da to zaista nismo umom i usvojli.

Drugi mi vole i osećaju drugačije. Drugi mi sada sa jačim unutrašnjim svetlom vidimo stvari koje nisamo ranije. Zato ti osećaji, zato ta prepoznavanja…

Oni su tu da nas podsete ko smo. Da nas inspirišu. Pokrenu, ohrabre, pokažu da granice ne postoje, time što nam u kontaktu sa njima dozvole da spoznamo da smo mnogo širi, moćniji i veličanstveniji nego što smo ikada mogli naslutiti.

Možda neki od njih jesu duše koje su došle po dogovoru da ostanu u našem životu. Ali većina nije. Zamislite samo koliko je odigranih uloga života iza vas, a u njima svakako niste bil sami. Uvek ste bili okruženi svojim dušama, srodnim i karmičkim. Znači, ima ih mnogo… S tim što sada imamo odključan kod za prepoznavanje istih.

Zato, ne gubite se. Vratite se sebi. Ne jurite trke prodane od strane onih, koji ni sami ne shvataju šta rade. I kad se zapitate šta ste slušali i pratili, to su uglavnom uvek bili oni koji nisu stigli do cilja koji su vama obećavali…

Preuzmite odgovornost za svoje dobro. I kad sretnete „nekog vašeg“ pustite ga sa blagoslovom i zahvalnošću što ste ga opet sreli, i što ste se uz pomoć njega prisetili da igrate igru u nekoj ulozi. Pomoći će vam da se ne poistovetitie sa tom ulogom, a to je više nego dovoljno. Ako je vaš susret nastavak neke ranije priče, ako se lekcije uz pomoć te osobe moraju dostaviti, ta osoba ne ode od vas. Ostane. Bez da vi morate da besumučno radite na sebi, na integrisanju svojih emocija i svega što se propagira.

Grč ne sme više da postoji. Životna enegrija mora da nesputano teče. Zato se pronađite u sebi. I uvek od ponuđenog uzmite samo ono što vas veseli. Dokle god ste sa svojim srcem, teže ćete se izgubiti.