Sri Mooji često kaže da mnogi ljudi zamišljaju kako on ceo svoj život provodi na stolici dajući Satsang. Ali, zaista, njegov život je veoma spontan, dinamičan i totalno nepredvidiv – odvijajući Satsang sam po sebi… Evo šta o tome kaže Mooji:

“U Jamajci i drugim delovima Kariba, u odredjeno vreme godine se javlja puno kornjača koje polažu puno jaja u pesak, i onda ih zakopaju…Onda u neko vreme, jaja počinju izleganje.. malene kornjače izlaze. I nekad na stotine njih izadje… ali sa mesta gde su izlegnute.. možda tri-četiri metra ili šest metara od same vode na plaži one moraju da idu, okean ih zove… I pokušavaju da dodju do okeana, ali pre toga mnogo ptica ih takodje pojede. Ptice dodju. Ne sećam se da li su galebovi, ali ih pojedu. I tako samo nekolicina dodje do vode. I one koje dodju do vode, takodje će ih neke ribe pojesti. Na kraju samo par njih preživi. Onda rastu i rastu i kaže se da mogu živeti mnogo godina.
To se može vezati i za Satsang. Toliko “jaja” se izlegne. Šta to znači? Toliko ljudi dodje na Satsang, i dirnuti su porukom i vibracijom Satsanga, zovom istine. I onda se nekako polažu i izlegnu, ali pre nego ove male “kornjače” dodju do vode, već ih toliko ptica jede, i još neke stvari dolazi da ih jedu. To znači da pre nego dostignu bezbednost okeana, već je toliko distrakcija da ne dopru do okeana. Mnogi od njih tu preminu.

A neki dodju do okeana, dodju i .. u okeanu su, ali na neko vreme… Neko vreme nisu potpuno bezbedne u ranom periodu, skakuću gore-dole po talasima, i opet nešto dodje i pojede ih, čak i tamo, nekad ih ptice uhvate, kad su na površini. Mnogo ljudi, unutar sebe zapravo ne rastu, ne razviju se, javi se neka distrakcija i nešto ih odnese, ali neki rastu. Od mnogo, mnogo, neki žive… i postanu jako stara bića. To me je malo podsetilo na Satsang.

Ista istina je u svima, ali neka bića… to prosto.. ne kapiraju. Ali neki ukapiraju. ”