12 polje u astrologiji je polje strahova i nesvesnog, nešto u šta ne smemo da gledamo. 12 polje je akumulacija emocija, pre svega neugodnih, u vezi sa iskustvima koja imamo u ovom životu i koje smo imali u prošlim životima.

Pitanje strahova obično pokreće pitanje identiteta, jer identitet teži stabilnosti, a koja je izgrađena na potvrđenim i proverenim informacijama. Sve što se kosi sa tim, automatski ruši identitet što postaje egzistencijalno pitanje.

Egzistencija
Uopšteno gledano, egzistencija ljudskog bića je narušena najviše u onom trenutku kada se sistem vrednosti raspada, a čovek mora da preuzme odgovornost. Preuzimanje odgovornosti je čin ponovnog rađanja, ovog puta se rađate osvešćeni, bez majke ili potpore drugih ljudi.

Pošto oslonca nema, osim onog u nama samima, odgovornost je nekada toliko mučna da radije izmišljamo više sile kako bismo nekome dali našu odgovornost, isto kao što smo kao bebe dali potpuno poverenje.

Sa psihološke strane, verovanje u višu silu pojačava verovanje u sebe, jer ne možete verovati u nešto što nemate u sebi, sa druge strane stvaranje idola na čije ime se pozivamo svaki put kada je odgovornost na nama, je samo izgovor.

To je dobro upakovan politički odgovor na činjenično stanje u kome smo mi početak i kraj promena. Nema tog Boga koji može da smrša mesto vas.

Ova slika savršeno opisuje razgovor svesti i podsvesti, prisutna je čak i simbolika zatvora, a koja se odnosi na 12 polje. Ovde svest oslobođena svih mehanizama odbrane, konačno, pomalo razočarana, gleda u ono što je deo nje (potisnuta iskustva) i možda po prvi put vidi da ono čega se bojimo nije vezano za traume, ružna sećanja i teške emocije, već narušenu idealnu sliku o sebi.

Funkcije Ega
Ego kao slika o sebi, ima dve funkcije, funkcija identifikacije služi da bismo se razlikovali od drugih ljudi, to je naše ime, prezime, izgled, sistem uverenja. Druga funkcija je zaštitna i ima za cilj održavanje određenog psihološkog stanja nepromenljivim. Druga funkcija se aktivira kad god je slika o sebi narušena i tada ona postaje egzistencijalno pitanje. Da ne bismo doživeli tu neprijatnost, izmišljamo idole koji će nas kažnjavati i nagrađivati prema potrebi, i na koje ćemo se isto tako pozivati kada kažnjavamo ili nagrađujemo druge.

O STRAHU

U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život.

Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina.

Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života… Uglavnom, izvor čovekove bede na zemlji jeste strah, više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.