Hajde da premostimo vreme i prostor i da podesimo kurs na „tamo daleko“, na snena prostranstva prošlih života.

Prilikom inkarnacije u fizičko telo, duše uvek biraju ono što je za njihov razvoj najbolje. Iz tog razloga, u mnogim fizičkim životima dve duše se mogu sretati puno puta, i to pod istim okolnostima, npr. u desetak života uvek bi izabrale da budu supružnici i na taj način bi između sebe izgradili izuzetno snažnu vezu. Prva duša može učiti drugu kako da razvije osećajnost i nežnost, dok druga duša može podučavati prvu kako da postane snažna i samostalna. Na taj način svaka od duša u sebi razija kvalitet koji u njoj nije toliko izražen.

U ljubavi se najbolje uči, jer ona nas navodi da zaboravimo na sebe i da se potpuno prepustimo partneru. I kada smo toliko otvoreni i podložni uticaju, u stanju smo da u sebe primimo upravo onaj kvalitet koji nam nedostaje.

Kada odnos počinje da se hladi, znači da smo jednu priču doveli do kraja i da smo naučili ono što nam je bilo potrebno. U tim trenucima, jer je bol preveliki, ljudi pokušavaju na svaki mogući način da održe vezu iako i sami znaju da je to nemoguće.

Upravo tada treba pustiti partnera od sebe, jer svakog čeka još važnih životnih lekcija koje treba savladati. Ako se pokuša zaustaviti tok života, kao što to ljudi stalno rade, nastaju psihički, a kasnije i fizički problemi.

Kako i naša izreka kaže, ako nekog volite, treba da ga pustite da ide. Ljubav će još uvek biti tu, tinjaće negde u dubini duše jer veze koje su nastale kroz brojne živote ne gase se tako lako. Život ima svoj tok i potrebno ga je pratiti.

Ako se desi da ljudi osećaju snažnu povezanost između sebe, ali nikako ne mogu ostvariti odnos, radi se o dušama koji su stari znanci. One su prošle put koji je trebalo da prođu i sada im ostaje da budu prijatelji, rođaci ili da ostvare neki drugi vid bliskog odnosa. Otuda često osetimo da su nam prijatelji bliži od ljudi sa kojima ulazimo u emotivne veze.